Jelena Mitrović, novosadska košarkašica, vraća se na teren nakon školovanja na Univerzitetu Oregon i dvogodišnje pauze zbog operacija kolena. U intervjuu za naš sajt otkriva svoja iskustva iz Amerike, planove za povratak u matični klub i razlike između života u Novom Sadu i SAD.

 

Nakon dve godine pauze zbog operacija kolena, kako se fizički i mentalno pripremaš za povratak na teren, i koji su najveći izazovi sa kojima se suočavaš u ovom procesu?

 

- Kao sportista morate biti spremni na sve vrste izazova, a svakako da su najveći sa kojima se možete susresti povrede. Nažalost, to je sastavni deo sporta i nešto što sam ja jako mlada shvatila i prihvatila kao deo svog puta. To prihvatanje je svakako imalo pozitivan uticaj na moje psihičko stanje tokom protekle dve godine. Ušla sam u ceo ovaj proces mentalno spremna sa samo jednim ciljem, a to je povratak košarci. Koliko god to trajalo i koliko god teško bilo. Uz dve duge godine svakodnevnih treninga u trajanju po nekoliko sati, razgovora, upornosti, podrške najbližih i velike doze tvrdoglavosti, dokazala sam samoj sebi, a i drugima, da je sve moguće kad se dovoljno želi.

Kakva su tvoja očekivanja od povratka u klub u kojem si provela sedam godina, i kako planiraš da doprineseš timu u narednoj sezoni?

 

- Očekivanja su uvek velika, ako mene pitate. Svakako da će ove sezone liga biti jača, tako da je to jedan motiv i izazov više, što ja lično uvek volim kao sportista. Smatram da uz veliki trud i naporan rad možemo da postignemo vrlo dobre rezultate kao jedna veoma mlada ekipa. 

Pre svega, potrudiću se da ekipi doprinesem svojim iskustvom i liderstvom kako na terenu, tako i van njega. Imamo dosta mladih, talentovanih igračica koje, u kombinaciji sa nama, par iskusnih i starijih igračica, možemo da napravimo lepu priču i, po mom mišljenju, budemo lepo iznenađenje za sve u ligi.

 

Kako bi opisala svoje iskustvo igranja košarke na Univerzitetu Oregon State i kako se američki stil košarke razlikuje od onog koji si doživela u Srbiji?

 

- Igranje koledž košarke na OSU je sigurno jedno od najdragocenijih i najpoučnijih iskustava koje sam doživela. Tokom četiri godine igranja i života u Americi, naučila sam dosta o sebi, kao košarkašici, ali pre svega kao osobi. Pac-12 konferencija je u tom periodu bila jedna od najjačih ženskih konferencija iz koje su danas izašle mnoge WNBA i evroligaške igračice. Igranje protiv najboljih, više puta na nedeljnom nivou, je ogroman test i baš to iskustvo želim da prenesem našim mladim devojkama. 

Stil košarke je mnogo brži, fizički i psihički izazovniji i zahteva fokus tokom svih 40 minuta igre. Svakodnevno zahteva 100% svega što imate da pružite.

Kako upoređuješ život u Novom Sadu sa životom u Corvallisu, Oregon, u smislu kulture, svakodnevnice i podrške koju si dobijala kao sportistkinja?

 

- Kako Novi Sad, tako i Corvallis smatram svojom kućom i mestima za koje me vezuju najlepše uspomene i divni ljudi. Oba grada su stvorena za lagan i miran život, kakav ja preferiram. Sportska podrška koju sam doživela u Corvallisu je nešto što bih volela da svako doživi bar jednom u svojoj karijeri. Ljudi koji vas prepoznaju na ulicama, podrška 8000+ navijača na svakoj utakmici su nešto što svakom sportisti prija i imponuje. Smatram da Novi Sad ima potencijal da pruži podršku sličnu toj i volela bih da se sport u Novom Sadu podigne na veći nivo, jer smatram da Novi Sad, a i njegovi sportisti, to zaslužuju.

 

Kao neko ko je doživeo i uspehe i izazove u karijeri, šta poručuješ mladim košarkašicama u Srbiji koje sanjaju o internacionalnoj univerzitetskoj karijeri?

 

- Bez obzira na sve padove i uspone koji su ispunili moje koledž iskustvo, ništa ne bih menjala i izabrala bih ga svaki put iznova. Svim mladim talentima koji imaju priliku da odu i iskuse sve što sam i ja, preporučujem ovo iskustvo, jer je neverovatna košarkaška, ali pre svega životna škola.